Vesela udovica

Nećete verovati, u našem narodu, iako veoma omražene, razvedene žene (poznatije kao raspuštenice), ne važe za najgore. O da, ima jedna još gora sorta!

Raspuštenice, one ženetine koje su same sebi dovoljne, od kojih udate gospođe beže kao da šire zarazu u strahu da će im oteti muža (ne znam samo zašto misle da su njihovi muževi premija), koje su odbile da budu pod šapom muža, mame mu i ostale familie, nisu najgore. Gora sorta su udovice, i to ne bilo koje. Na našem podneblju, nema gore žene od udovice koja je nastavila da živi – u narodu pogrdno nazvana vesela udovica.

Razlika između udovica i razvedenih žena je ogromna, ali za ovu priču bitno je naglasiti da su žene koje naš narod naziva raspuštenicama same donele odluku da žive bez muža, te sad žanju šta su posejale, ali udovice, one su druga priča! Njima je brak nasilno oduzet, tragedijom, što automatski znači da su žrtve nesrećnog spleta okolnosti i treba ih žaliti. Što je žena mlađa, to je žrtva veća i komentari su saosećajniji – vidi je, sama sa dvoje dece, majka hrabrost, kako li je njoj, to samo ona zna, osta sama, i tako dalje. Udovica je idealna žrtva – mlada žena koju je pogodila tragedija da ostane bez muža, sama sa decom, da se bori i rukama i nogama za opstanak. Žena za primer. Respekt.

Od bravo do sram je bilo, kratak je put

Ukoliko udovica izađe iz narodnog narativa žrtve, tu je kraj svakom saosećanju. Ako ustane, našminka se, skine crninu, obuče suknju, stane na štiklu, nasmeje se javno, odjednom, postaje meta tračeva, ruganja i najgoreg pljuvanja. Kao da je lično uvredila sredinu time što je ustala nakon tragedije i nastavila sa svojim životom (a ima samo jedan). I onda kreću priče:

Otišla kod frizera – kurva, šta ona ima da ide kod frizera, muž joj je pod zemljom, za koga se ona sređuje?! Otišla na putovanje s drugaricama – kurva, šta ona ima da putuje a muž joj se još nije ohladio?! Našla partnera – kurva, jadna njegova deca, bože prosti, muž joj bio dobar čovek!

A šta ćemo posle smrti?

Iako crkva kaže “dok nas smrt ne rastavi”, naš narod je rešio da nije tako, i da može biti romantike i u smrti, te da i ovaj drugi mora da prestane da živi kada mu premine supružnik. Ovo se najviše odnosi na žene, jer se muškarcima, naročito sa malom decom, prašta ponovna ženidba uz komentar – šta će on jadan sam sa decom, mora neko o njima brinuti (da nije možda sakat u ruke, noge glavu?)

Čini se da bi naš narod bio najsrećniji ako bi udovice zakopavali zajedno sa muževima, žive, da se romantično guše u sanduku pored mrtvog supruga. Ako ne to, onda makar da se zatvore u kuće i tu skapaju u svojoj tuzi, jer, zašto bi uopšte živele nakon smrti muža.

Nova ljubav poznate udovice

Desilo se danas da je jedna udovica našla ljubav.

Zovu je “Oliverova udovica”, ona čak u štampi nema ime i prezime, lišena je ljudskosti, jedinstvenosti, samostalnosti, definisana je samo kao njegova udovica i time joj je zapečaćena sudbina. Našla je novu ljubav, čoveka koga je takođe obeležila tragedija, i koji nosi ogroman pečat jer je on (godinama legalno razveden) Tijanin otac. Našli su se nakon tragedija koje ne bih poželela ni najgorem neprijatelju, i kada sam videla njihovu zajedničku sliku, pomislila sam kako je život neprejebiv, da prostite. Neprejebiv jer posle najgore oluje svane lep dan i nastaviš da živiš iako u srcu nosiš tugu, a kako drugačije – samo jedan život imaš, ideš dalje kako znaš, uz malo ljubavi, ako imaš sreće.

Ovo sam ja pomislila, ali ja sam očigledno manjina.

Kolektivna zloba kao društveni fenomen

Koliko godina treba da prođe a da nas je smrt rastavila? Više od 2, manje od 10? Da se skupština sastane da to sve lepo izmeri, pa u Ustav da se stavi – žena ne može da pogleda drugog muškarca 8 godina nakon smrti muža, da se poljubi nakon 10, seks nakon 15… Kad je već uvreženo mišljenje da je žena društvena svojina i da treba upravljati njenim životom, zašto to ne bismo stavili i u zakon?

Jer očigledno, kao Oliverova udovica, ona je sa svojim životom završila, pa samo “po diktatu službe” može da “zavodi”, ovako u životu, nikako.

Tako je! Ne postoji mogućnost da je čovek godinama razveden (kao što jeste, još pre tragedije koja ga je zadesila), da je davno raskrstio sa bivšom, da možda i ona ima novog partnera, ne! Ona sigurno sedi i kuka jer joj je ova rospijetina uzela muža. Uzela, jer muškarci naravno nemaju slobodnu volju, žene mogu da ih uzimaju kako požele. 

Mrzimo je jer je jeziva. Zašto je jeziva? Zato.

Sram je bilo, šta ima ona da ima šminku, frizuru, veštačke trepavice, lepu garderobu, Instagram kad je udovica. Da se doda u zakon i da udovice nikako ne smeju da imaju društvene mreže 10 godina nakon smrti muža, a doživotna zabrana za frizera i kozmetičara. Za koga ima da izgleda lepo? Za sebe? Šta ima ona da izgleda, ima da sedi kući i tuguje (dobro, makar im je poželeo sreću). 

Od zla koje komentariše, više me brine ovih osamdeset odobravanja komentara.

Samo hleba i igara, nek su igre i tuđi životi

Jako me interesuje šta osobama koje upućuju ove odvratne komentare prolazi kroz glavu dok kuckaju po ekranima svojih mobilnih telefona. Da li one mogu da zamisle tugu i bol kroz koju prolazi čovek kada izgubi svog supružnika? Očaj kada mora da pronađe snage da teši decu kojoj niko nikad neće nadomestiti prerani gubitak roditelja? Muku sa egzistencijom nakon plaćanja sahrane dovoljno skupe da narod ne bi komentarisao jeftin kovčeg, slab ručak ili nedostatak viskija? Da li znaju koliko je teško podići se od takvog udarca i smoći snage i ići dalje, voleti ponovo? Naravno da ne znaju.

Znaju samo da ujedu, nesrećni u svojim životima toliko da moraju se hrane ponižavanjem drugih. Ne znaju oni da iza te šminke stoji jedna uplašena žena čijeg su muža surovo ubili. Stajala je tako i Ružica Đinđić, dostojanstveno i hrabro, pljuvana od dojučerašnjih prijatelja i saradnika, stajala je i Džeki Kenedi, stajale su i mnoge nepoznate i nemoćne žene pre njih, i stoje i dalje, trpe uvrede od najgoreg šljama koji ne zna za bolje nego da gleda preko tuđe ograde, a u njihovom dvorištu govna.

Zato bi trebalo da se kao društvo lečimo od kolektivne zlobe, da se zapitamo zašto toliko mrzimo, zašto nas tuđa sreća toliko vređa i pogađa, šta je to što budi toliku netrpeljivost prema jednoj mladoj ženi koja nam ništa nažao nije uradila. Da bi se to desilo potrebno je da se svako duboko zagleda u sebe i uvidi odakle njegova lična zloba polazi, a za to ovaj narod neće skoro biti spreman.

*Ovaj tekst nije politički obojen, u njemu se govori samo o ljubavi dvoje ljudi a ne političkoj opredeljenosti Milene Ivanović i atentatu na njenog supruga.