Savršene žene Instagrama

Kada pijem jutarnju kafu, prosto moram da otvorim Instagram. Ne znam šta me vuče da otvorim društvenu mrežu koja korisnicima ne nudi apsolutno nikakvu vrednost, a koja zavisi od ljudskih slabosti, krhkog ega i gladi za odobravanjem i prihvatanjem. Kao zavisnik koji traži još jedan fiks, svako jutro ne mogu da se oduprem nagonu da uđem i vidim “koga tamo ima”. I onda ih vidim. Svako jutro. Vidim savršene žene. A to nikako nije dobro za moje mentalno zdravlje.

U njihovom životu sve je savršeno, a najviše izgled. Uvek nasmejane, sa biserno belim zubima i crvenim ružem koji im se nikada ne izlije u borice oko usana, savršenom šminkom, veštačkim trepavicama, sveže nacrtanih obrva i isfenirane kose, prirodno lepe i potpuno simetričnih lica, smeše mi se na postovima Instagrama. 

Sve do jedne nose belo-bež elegantnu garderobu koja im stoji kao salivena – ne nose debele jakne, farmerke, obične majice, ne vuku ranac na leđima, neee! One nose samo sakoe, košulje, pantalone i mantile, u rukama drže najmanje torbice na svetu, a na blago isturenoj prednjoj nozi sija nova patika – najmodernija u datom trenutku, svakog meseca nova, podrazumeva se. Kao da imaju neko uputstvo kako da se obuku, kako da poziraju, gde da kupe arsenal bež graderobe – uputstvo koje ja, očigledno, nikad nisam dobila. Tela su im savršeno proporcionalna, grudi ignorišu gravitaciju, čak i kada imaju više komada dece, stomak im je potpuno ravan. 

Ti si savršenstvo bez mane, ti si deo vojničkih snova…

Nije dovoljno da su samo one savršene, ne! Savršena su im i deca i muževi, svi uvek sređeni doterani, čak je i pas natapiran do krajnjih granica. Kuće im blistaju, uređene po najnovijem Ikeinom katalogu, minimalistički, nigde nema veša koji se suši (pobogu, za šta služi mašina za sušenje), nema nameštaja iz praistorije, ćebadi što su matorci dobili za svadbu pre 40 godina. Kuhinje izgledaju kao da u njih niko nikad nije kročio, a kamoli uključio šporet. Kao i u slučaju garderobe, uglavnom je sve bež ili belo – često zamišljam kako sedam na njihov beli kauč sa čokoladom u rukama i kako se jedna mrvica odlomi i uništi tu perfekciju.

Za praznike se solo, ali i kolektivno sa muževima i decom, slikaju kod profesionalnog fotografa u studiju, u slobodno vreme idu na bjuti tretmane, na fitnes, na putovanja, slave rođendane sa balonima u obliku brojeva i sve to dokumentuju na Instagramu. I na svakoj od tih slika one su potpuno savršene. Na slikama iz teretane nema znoja, na slikama sa putovanja nema podočnjaka od dugog puta, lokne su na mestu kao da nisu satima trljale glavu o prljavo avionsko sedište i stajale u redovima na pasoškoj kontroli, na kozmetičkim tretmanima, lice im nikada nije crveno, zapravo, izgleda još savršenije nego sa šminkom…

Nikada ne objavljuju svoje mišljenje o aktuelnim temama i društvenim problemima – zašto bi se tako savršena žena bavila politikom, feminizmom ili sličnim stvarima koje odskaču od celokupnog bež-belog života? Pa to samo stvara bore…

Da li hoću da budem bež žena?

I onda ja tako sedim i gledam. Ja nisam savršena, daleko od toga. Gledam sebe tako svakoga jutra u ogledalu i kažem, ok, nije loše – genetika mi je relativno dobra, izgledam barem par godina mlađe. ALI! Ljubičaste kese ispod očiju, spušteni kapci, zubi nemogući za izbeleti, osmeh na dole, desni vire, mali ožiljci od akni, sitne borice oko očiju i usana, masna T zona, generalno asimetrično lice koje sve više liči na mog oca, što bi bilo strava da sam muško, jer je moj otac izuzetno markantan muškarac. Koja žena još hoće da bude markantna??? Moja garderoba je jeftina, moja kosa je uglavnom čupava i bez sjaja, moj nameštaj nije bež i nov, moje slike na Instagramu su muljave, moje telo nije savršeno, noge su mi neobično kratke a torzo izdužen, unutrašnja strana butina mi nekako visi iako sam mršava, nokti su mi kratki i mali, obrazi su mi kao dečiji, izgledam kao neka beba od skoro 40 godina…

Zlo naših dana

Nisam ja znala da imam sve ove falinke, odnosno, živela sam prilično dugo u miru – bez da sam ih bila svesna. Naravno, nije bilo teško primetiti veće mane – debljinu u pubertetu i ogroman nos koji krasi skoro sve članove moje porodice, kao da smo na Balkan zalutali iz Izraela, a zbog kog su me maltretirali skoro svakodnevno sve dok nisam rešila da ga odsečem, ali nekako, nisam bila svesna da su savršene žene toliko savršene a ja daleko od toga sve dok se nije pojavio Instagram. A kako ne gledati Instagram? Pa svi su na Instagramu! 

I šta se onda desi? Onda osećam pritisak (a znam, i milioni drugih žena i devojaka) da i ja budem savršena, a to mi nikako ne ide. Od malena su me zadirkivali – pa debela si, pa nosata si, pa sisata si… Gladna sam već deceniju, nos sam skupo platila, grudi nestale sa kilažom, ali i dalje sam daleko od savršenstva. I dalje svako jutro gledam slike savršenih žena i mučim samu sebe. Znam da možda peglaju slike, da teraju muževe da ih slikaju po stotinu puta dok ne dobiju baš onakvu fotografiju kakvu žele, da nisu uvek nasmejane, da kad ih vidiš uživo to baš i ne izgleda tako, da se i njihova kuhinja zamasti od prženja a tepih isfleka od kučećih dlaka, da sigurno nisu baš toliko srećne, pa ne leži sreća u fizičkom izgledu i novom nameštaju, sreća bi trebalo da je u drugim stvarima, ali dok pokušavam da našminkam svoje asimetrične, spuštene kapke tako da liče na nešto, ne mogu a da ne zastanem i uzdahnem duboko.