Samo Konstrakta Srbina Spasava

Ovaj tekst nema veze sa Konstraktom i njenom pesmom, karijerom ili umetnošću. 

 

Ovaj tekst samo i isključivo ima veze sa reakcijom naroda na njenu pojavu, pesmu, karijeru i umetnost. 

 

Da počnemo.

 

Ako ste, kao ja, ljubitelj muzičke umetnosti i redovni posetilac Bemusa, Jazz festivala, Steinway koncertne sezone, i sličnih manifestacija, znate ko se tamo može sresti. Prosek godina 65, mladog sveta ni od korova, bude nekad studenata umetničkih fakulteta, ali ti isti studenti nikada ne nastave da budu redovni posetioci. Publika je sve starija i starija, sale sve očajnije, sve se drži na staklenim nogama. 

 

Na ovim događajima nikada nećete sresti mlade menadžere u belim košuljicama i teget odelima, njihove gospođe u brendiranim štiklama sa mini torbicama, nema ni nagojenih političara i preduzetnika u godinama i njihovih nakovrdžanih supruga, ovde ne zalaze ni takozvane televizijske ličnosti, čija profesija nije najjasnija, dakle, nema tog bogatog miljea koji bi bio uzor i primer prostom narodu, jer gde oni – tu i svi ostali za njima.

 

Umetnička muzika? Voimjeoca, zašto to uopšte postoji?

 

Uspešni i bogati beže od ovakvih koncerata k’o đavo od krsta jer ko će da sluša dva i po sata nekog tamo Rusa koji se klati za klavirom kao da je preterao s votkom pred nastup, a uz to, nema ni mrdanja – kad jednom počne, nikad da se završi, tišina kao u grobu, sediš u neudobnoj stolici, ne smeš ni da kašlješ k’o čovek, a ako ti zazvoni telefon, bakice u publici kolju.

 

Desi se ponekad i neki izuzetak, pojavi se poneki političar na koncertu klasične ili jazz muzike, uglavnom po dužnosti. Ako svira orkestar onda i bože pomozi – preživi se nekako – malo se gleda dirigent kako mlati, malo se bulji u lepuškaste članice orkestra, pa dva i po sata te nejasne i nadasve bespotrebne muzike nekako prođe. 

 

Sada malo o Konstrakti

 

Konstrakta se pojavila na Beoviziji – festivalu kiča gde su pesme vredne koliko i današnje izdanje Kurira – setimo se samo Brege i njegovih poskočica, Marka Kona sa verovatno najgorom pesmom u istoriji Evrovizije – realno pre bih slušala Predraga Kona kako drži kovid konferenciju za štampu nego to, ili one OJHA OJHA pesme koja uspela da rasturi srpsko-crnogorsku-bratsku-post-jugoslovensku državu. 

Sa potpuno drugačijom pesmom, Konstrakta je nastupom i izgledom očarala je publiku i pobedila favorizovanu Saru Jo koja je u tangama izvela nešto što, kao osoba sa diplomom državne Muzičke akademije, ne bih preterano komentarisala.

Naredno jutro u Beogradu bilo je vrlo interesantno – svi su se podelili na Saru i Konstraktu, čuli su se razni negativni komentari na pobednicu, meni najsmešniji jedne starije gospođe na Fejsbuku – “hoćemo li na svadbama svi sad pevati uvećana slezina, hajdemo sad svi, slezina, slezina”, zatim, pričalo se o tome da Sara Jo ima “pravu evrovizijsku pesmu”, šta god to značilo, pa su zli jezici komentarisali i Konstraktin izgled, ističući kako nije dovoljno lepa pa samim tim ne može predstavljati našu zemlju (jer šta je žena ako nije prepi*ka). 

 

U Konstraktu verujemo

 

Međutim, kako je vreme odmicalo, sve više ljudi počelo je da podržava Konstraktu, a Sara Jo je potpuno zaboravljena (iskreno, setila sam je se kada je predstavnica Španije takođe radila špagu u tangama).  

U zdravom telu postaje najpopularnija pesma, pevaju je mladi, stari, osnovci, srednjoškolci, umetnica se smeši sa naslovnih strana, njeni stihovi se tumače kao Gorski vijenac, Tik Tok je pun videa sa poznatom koreografijom, aplaudira se inventivnosti, genijalnosti, umetničkoj vrednosti. Biti zdrava, biti zdrava, biti, biti, biti ori se Srbijom.

O Konstrakti kreću hvalospevi – njeno izvođenje je umetnost, njeni tekstovi su umetnost, mi podržavamo umetnost, mi smo država umetnosti. Mi šaljemo UMETNOST NA EVROVIZIJU. Nijedna država to ne radi! Niko ne peva na latinskom! Ne podržavaš Konstraktu? Ti si protivnik umetnosti! Ne sviđa ti se pesma? Ti ne razumeš umetnost.

 

Super, bravo.

Sad pitanje za milion dolara. Znaju li ti koji se toliko bore za Konstraktu i umetnost, gde je muzička umetnost u Srba?

 

Gde je Kolarac?

Eno ga, moli za pare, raspadnut decenijama, sa oronulim zidovima, sedištima od pre 40 godina, binom čije izlizane daške škripe, jezivim belim binskim vratima sa kvakom kakvu sam videla samo u kući svoje pokojne prababe, preminule 95. godine. 

 

Gde je FMU, poznatiji kao Muzička akademija?

Eno ga i dalje u parku Manjež, i dalje bez koncertne sale, sa klavirima iz praistorije, bez soba za vežbanje, bez rampe za studente kojima je rampa potrebna, sa memljivim podrumom u kom se odvija nastava, sa zidovima koji nisu videli kreč dobre dve decenije, sa studentima koji nemaju gde i kome da sviraju.

 

Gde je Beogradska filharmonija?

Eno je, pravi joj se zgrada decenijama, evo samo što nije poslednjih 30 godina. Eno ih i umetnici Beogradske filharmonije, dovijaju se kako da žive sa sramotno malim honorarima i dotrajalim instrumentima, poniženi i izmučeni.

 

Gde je jazz u Beogradu?

Eno ga jednom godišnje na Jazz festu, u polupraznim salama (osim ako umetnik nije poznato svetsko jazz ime) i u šačici jazz klubova čiji je opstanak ravan čudu.

 

Gde su naši umetnici u penziji?

Eno ih, jedva spajaju kraj s krajem, žive na ivici bede od mizernih penzija, zaboravljeni od svih. Možda imaju knjižicu, možda nemaju, nikoga to ne interesuje.

 

Ali sve to sad nije bitno – bitna je Konstrakta. Ako je podržavamo, to znači da podržavamo umetnost, mi se borimo za umetnost i umetnike, pa večeras možemo mirne duše otići na splav i lomiti čaše uz Acu Lukasa i njegove pesme o koksu i kurvanju, možemo gledati Jovanu Jeremić na Pinku jer i ona igra uz Konstraktinu pesmu, pa je samim tim i ona mecena umetnosti u Srbiji, dakle, možemo ignorisati stvarno stanje kulture i umetnosti i uživati u svemu niskom jer nas je ljubav prema Konstrakti oprala, čisti smo kao ruke koje ona tako uporno pere tokom izvođenja svoje pesme.

 

I šta ćemo sad?

 

Konstrakta će proći, kao i svaki fenomen koji dođe i prođe, možda ona i dobije tu knjižicu (sigurna sam da poreska čeka svojih pet minuta da proveri prihode, rashode, poreze, doprinose), možda je čeka i ta nacionalna penzija o kojoj se uveliko priča, ali posle Konstrakte, naša umetnost ostaće tamo gde i jeste poslednjih 30 godina – na najnižim granama, zaboravljena i uništena, a ono što će ostati je nacionalno busanje u grudi jer smo na Evroviziju poslali Konstraktu.