Roditeljski sastanak kao najgora noćna mora

Moja ćerka je peti razred osnovne i drugi razred baletske (državne) škole. To znači da sam u svom životu bila prisutna na skoro 30 roditeljskih sastanaka i koliko god razmišljala, ne mogu da pronađem dobar ekvivalent mučenju koji roditeljski sastanak predstavlja, naročito u životu jedne single mum. Vidite, roditeljski sastanak nema veze sa decom, iako bi apsolutno trebalo da ima, ne, roditeljski sastanak je mesto gde se roditelji dele u tabore – obrazovani i neobrazovani, bogati i siromašni, introvertni i ekstrovertni, dobri sa razrednom i razredna ih ne podnosi, politički podobni i politički nepodobni… I tako u beskraj. 

Sat i po užasa, a nije horor film

Prva karakteristika roditeljskog sastanka jeste da on traje dugo, uglavnom preko jednog školskog časa, a ako se kojim slučajem na roditeljskom mora pročitati i novi zakon (“ne bih ja, al’ direktorka naredila…”), subjektivni osećaj protoka vremena je da minut traje beskonačnost. Čitam poruke urezane na klupi, analiziram nove bore na svojim rukama, otključavam i zaključavam mobilni telefon, pravim se da nešto pišem, na kraju odustanem i samo tupo gledam kroz razrednog starešinu razmišljajući o tome kako je taj ceo zakon mogao da stane u jednu složenu rečenicu, ali ne, zašto jednostavno kada može komplikovano?!

roditeljski sastanak kao noćna mora

Uspeh i vladanje učenika – podela roditelja po važnosti

Pošto zaštita podataka i dalje ne važi za naše školske ustanove –  na početku svake godine na jedan papir moramo upisati školsku spremu i zanimanje. Taj papir potom kruži školom i dostupan je razrednim starešinama, direktoru, psihologu, pedagogu, svi oni znaju ko smo mi. Znaju ko će im možda jednog dana trebati – lekari, advokati, sudije, stomatolozi, politički angažovani, zatim, kome će moći da traže pare za krečenje, zavese, žaluzine, strunjače, lopte i slično – vlasnicima uspešnih firmi, restorana, diplomatama, zatim, koga će da pozovu da uveličaju Dan škole i ostale priredbe – glumce, voditelje, pisce, starlete. A kako mi ostali znamo da su baš oni bitni u životu jednog prosečnog razrednog starešine? Prosto, o njihovoj deci se priča na specifičan način:

O deci nebitnih:

Uspeh je ok u suštini, mogao bi malo više da se potrudi oko nekih predmeta (normalan izraz lica).

O deci bitnih:

Jao, kako je on inteligentan! Na svakom času jedva čekam da čujem šta će sledeće da kaže! Jeste malo popustio, ali znate, program je dosta obiman i teško je izboriti se, ali ne sumnjam ja u njega! (kez oko glave, ostatak roditelja prevrće očima).

Sulude informacije

Nakon čitanja ocena, razredni starešina će po pravilu početi da diktira informacije o narednom periodu. Informacije su u većini slučajeva takve da ne zna čovek da li je u epizodi Top liste nadrealista ili zaista u školi na roditeljskom:

  • U narednom periodu očekuje nas pismeni zadatak iz srpskog jezika na temu “Moj ljubimac”, ko nema ljubimca neka zamisli da ima.
  • Ovog polugodišta izborni predmet nam je Čuvari prirode. (Tata dobacuje – hoćete li ići u prirodu?). Emmmm, ne, znate, mogu oni i kroz prozor da gledaju, sve se lepo vidi.

*primeri uzeti iz stvarnog života

Podela roditelja po tipovima rasprave sa razrednim starešinom

Nakon ekspozicije, odnosno, čitanja dopuna i izmena zakona, ocena i informisanja roditelja o narednom periodu, zaplet se pokreće prostim pitanjem: “Ima li neko neku primedbu ili možda neko pitanje?” Tu naša priča dobija na crnom humoru, jer svaki roditelj ima nešto da pita, doda, prokomentariše. Evo kako to otprilike izgleda:

Glavna mama (svako odeljenje ima jednu mamu koja priča u ime svih. Ona se ne bira, ona se sama izdvoji u okviru još jedne pošasti modernog doba, Viber grupe i pita i odgovara umesto svih), pokreće raspravu:

Molim vas da ove godine ponuda za ekskurziju bude fer i poštena. Mislim, nemojte da ponovo biramo između dve skoro potpuno iste ponude. Mislim, koliko puta još deca treba da vide Taru i Rudnik? Mislim, naučili su napamet kuda se kreću medvedi, a mislim da im više ni palačinke u Omorici nisu zabavne.

Teoretičar zavere upada:

Ma to je sve namešteno, misliš ti da oni to tek tako biraju?! E moja ti… Kolike su vam dnevnice, molim vas, to je sramota jedna, a i od agencije se malo omrsite i eto, a sve iz naših usta!

Umetnik raspaljuje vatru:

Pa zaista, lepo čovek kaže! Molim vas, jesu li bili u Narodnom muzeju otkako je obnovljen? Nisu! A škola je na pet minuta od muzeja. Mogli biste da ih vodite svaki dan deset dana i opet ne biste uspeli sve da obiđete, a deci bi ostalo nešto vredno u glavi, ne samo da ih pustite sa loptom na pašnjak i tako svaki dan sedam dana. 

Opozicionar se nadovezuje:

Eh, pa uništili su sve što valja u ovoj zemlji, mislite da će nam deca ići u muzeje? Neće, pre na Čvarkijadu i Kupusijadu, to je jedino što ovi na vlasti mogu da smisle, a oni upravljaju i školama. Kod svoje bratije će oni da šalju našu decu!

Javlja se jedan koji bi da smiri situaciju pa da ide kući:

Nemojte tako teške teme, pa deca vole da idu u prirodu, pa i mi smo voleli kad smo bili mali.

Jugo-nostalgičar ovo shvata kao poziv:

Ali kad smo mi bili mali znao se red! Nismo džabe bili pioniri. U hotel ih vodite! Pa stvarno! Mi smo išli na kampovanje, upoznavali se s prirodom, jeli hleba i masti po pet dana zaredom, a sad nam deca idu u hotel! Sve bih ja to na radnu akciju, ako mene pitate!

Bogata mama više ne može da izdrži:

Vama ako se sviđa da Vam dete spava na zemlji, Vi ga vodite na kampovanje slobodno, moje dete neće jesti mast u 21. veku, niti ići pod šatru pored toliko lepih hotela. Mada, mi još uvek ne znamo hoće li se ekskurzija poklopiti sa našim odmorom na Mauricijusu, uplatili smo deset dana u tom periodu, ali još ne znamo kada polećemo, znate, čarteri…

Neinformisanom ništa nije jasno:

Nisam znao da tada ima neki raspust, kada to tačno pada?

Bogata mama:

Nema, gospodine, raspust, mi idemo na odmor jer nam tada odgovara, a pišemo molbu nastavničkom veću da oslobodi našeg Istoka nastave.

Neinformisanom i dalje ništa nije jasno:

A to može tako? Zar škola nije obavezna….

I tako u beskraj.

A ko sam ja na roditeljskom sastanku?

roditeljski kao noćna mora

Možda vam ovo sve liči pre na crnu komediju nego na horor, i u pravu ste, jer roditeljski sastanak je zapravo moj lični horor. Zašto? Zato što ja nisam ni Glavna Mama, ni Bogata Mama, ni Umetnica, već Prozvana Mama, tip roditelja koji mora da ćuti jer se ovakve izjave odnose na nju:

  • Nekoj deci roditelji ne prisustvuju svakom roditeljskom sastanku, molim vas da budete redovni, ipak budućnost vaše dece zavisi od školovanja!
  • Neki roditelji ostavljaju decu u boravku do kraja radnog vremena, jeste da boravak radi do pet, ali bilo bi lepo da naši učitelji nekad odu ranije kući!
  • Neki roditelji ne plaćaju roditeljski dinar, jeste da je to na dobrovoljnoj bazi, ali znate li šta sve škola nabavi od tog novca, to je novac za sve!
  • Neki roditelji nisu učestvovali u sađenju cveća, znate, to je naše dvorište i ono treba da bude lepo, ako nećete vi da se uključite, ko će!
  • Jedni isti roditelji donose sapun i toalet papir, molim i ostale da se uključe, nema smisla ovako!

I tako ja crvenim. Zinem da kažem, znate li gospođo da sam ja potpuno sama sa detetom, pomaže mi mama koja radi po ceo dan, jer bake sada rade skoro do sedamdesete godine zbog pomerene starosne granice za penziju. Ne mogu da stignem na roditeljske i sađenje cveća kada ih zakažete u tri popodne jer radim do pet, a moja šefica, iako divna žena, neće me pustiti s posla baš da sadim cveće. Hvala što ste rekli da je roditeljski dinar na dobrovoljnoj bazi, meni tih 10.000 dinara znači, i ako ćete da ga iskoristite za kupovinu novih lajsni, ja bih stvarno preskočila, jer koliko sam obaveštena, to bi trebalo da se finansira iz budžeta, znate, onog budžeta koji se odvaja od naših poreza. Isto vam hvala što ste me opomenuli za boravak, zaista ne bih opterećivala koleginicu da slučajno ostane do kraja svog radnog vremena, to bi baš bilo strašno.

Zinem da kažem, a ne mogu, samo pocrvenim i ostanem u svojoj sramoti da ćutim jer moje dete nema ko da zaštiti ako ja potkačim razrednog starešinu. Posle nekad plačem, nekad se razbesnim, nekad popijem vino i pokušam da otupim. I evo, sad je decembar, bliži se još jedan roditeljski, a ja tražim način da ga preskočim. Međutim, kako drugačije pobediti svoj lični horor nego se suočiti s njim? Jedino bih volela da decembarski roditeljski bude preko Zoom-a ili neke druge digitalne platforme, da mogu da ugasim ton i kameru kada moja tolerancija na glupost dosegne gornju granicu.

1 thought on “Roditeljski sastanak kao najgora noćna mora”

Leave a Comment

Your email address will not be published.