Mameća Viber grupa kao pošast modernog doba

Kada je tvorac Vibera seo i napravio ovaj svakako fenomenalan izum, sigurno nije mogao da zamisli da će nuspojava njegovog tehnološkog čuda biti mameća Viber grupa. Ko je bio član ovakve grupe, ni pakao mu neće teško pasti, ko nije, ne može ni da zamisli kakve se sve zgode i nezgode tu zbivaju.

Mameća viber grupa mogla bi se opisati narodnom umotovorinom – ako uđeš, kajaćeš se, ako ne uđeš, kajaćeš se. Ako nisi u Viber grupi, nisi u tokovima – ne znaš kada je pismeni zadatak iz srpskog, prečas iz francuskog, nadoknada iz matematike, ko je s kim u grupi za školski projekat, koje pesme iz pretkosovskog ciklusa moraju da se pročitaju, kada je sistematski pregled, koje dete kada slavi rođendan. Zarad ovih informacija, žrtvuješ svoj privatni život, jer biti u mamećoj Viber grupi znači nikada nemati mira – na tvoj će telefon svakodnevno stizati na desetine nebitnih poruka i poneka bitna. Bićeš u iskušenju da isključiš zvuk dolaznih poruka mameće grupe, ali sprečiće te majčinski instinkt – šta ako ne daj bože… A ako imaš više od jednog deteta, a ta deca idu u više škola, može da se desi da se nađeš u tri i više mameće Viber grupe istovremeno, za šta mislim da bi trebalo da teče beneficirani radni staž.

Hvala. Hvala. Hvala.

Viber grupu uvek napravi najambicioznija mama i doda vaspitačicu/učiteljicu/razrednu/razrednog/profesora. Taj ili ta nekako pristane, na jedvite jade, uz molbu da se grupa koristi samo za hitne slučajeve, objave u poslednji čas, i slično (spoiler alert – to se neće desiti). I tako, jednog dana, razredna napiše prostu poruku, na primer, da će deca ostati 15 minuta duže nakon časova. Prvih 30 sekundi niko ne odgovara, pomislio bi čovek da su pročitali poruku, usvojili napisano i nastavili sa svojim životima. Ali ne! Svi zapravo čekaju vodeću mamu da odgovori. Vodeća mama odgovara sa “Hvala”. Sledi 30 “Hvala”. Da, trideset ljudi napiše hvala, jedno za drugim, svima nama telefon 30 puta zasvira na poslu, u kolima, u kadi, u krevetu, gde god da smo, dobijemo trideset “Hvala” tekstualnih poruka, a razredna verovatno poželi da baci telefon u Savu i vrišteći pobegne i od dece i od roditelja. 

Vanredno stanje u mamećoj grupi

Jednom sam (pre korone) otišla na sastanak bez mobilnog telefona (srećom). Kada se nakon otprilike sat vremena sastanak završio, uzela sam telefon u ruke i videla da u mamećoj grupi imam preko 300 nepročitanih poruka. Stomak mi se zavezao od straha – mora da se desilo nešto užasno kada je stiglo više od 300 poruka za sat vremena. Dok otključavam telefon u glavi mi je svašta – Utoja u Norveškoj, Kolumbajn u Americi, manijaci koji inače šetaju Dorćolom, apokaliptična scenarija mi mute vid i onda konačno vidim šta je izazvalo vanredno stanje. Vidim, a ne verujem šta čitam – nastavnica im je pustila film koji većina roditelja smatra nepodobnim, što je izazvalo 300+ poruka. Psujem im pet kolena unazad, kad su toliko besposleni da u sred radnog vremena raspravljaju o kinematografiji.  Nastavnica je razapeta – šta ona ima da pušta film, valjda mi deci treba da puštamo filmove, pa oni su deca, nije to za njih (reče generacija koja je gledala Variolu veru uz doručak), a rasprava o umetničkoj vrednosti filma odlazi u neverovatnu širinu – kao da Hičkok i Kjubrik razmenjuju mišljenja, a ne ljudi kojima je Pink na brzom biranju daljinskog upravljača.

Stručnjak do stručnjaka

Iako su i mame i tate prisutne u grupama, mame su te koje vode glavnu reč, zbog čega ih i nazivam mamećim grupama. Ali, postoji jedan slučaj u kojima se pojave i tate – onda kada je potrebno dati neko stručno mišljenje (iz oblasti u kojima nisu stručnjaci, naravno). Prosečan tata će preskočiti sve priče o udžbenicima, ekskurzijama, školskim projektima, opremi za fizičko, ceni ksilofona i metalofona, ali, kada je (ne)potrebno dati stručno mišljenje o vakcinama, stanju u prosveti, društveno-političkim prilikama, odmah se javi minimum jedan tata da objasni situaciju i drugi da mu kontrira. Odakle god da krenu, rasprava se na kraju svede na “naše” i “njihovo” vreme i kako je “naše” bilo fantastično a “njihovo” je užas, kako smo “mi” bili mnogo bolja, pametnija, uspešnija, načitanija, genijalnija generacija, a “oni” su razmaženi, nezainteresovani, nehajni, manje pametni, manje snalažljivi, manje uspešni. “Oni” su naša jedanaestogodišnja deca, ako slučajno nije jasno.

Viber grupa plus Gugl učionica jednako je nervni slom

Viber grupa postala je mnogo više od neke vrste obaveštajne table kada su deca iz školskih klupa prešla u Gugl učionice. Pošto prosečna srpska škola u najboljem slučaju poseduje jedan računar iz doba jure i nijedan laptop za nastavni kadar, prosečan srpski prosvetni radnik navikao je da u nastavi koristi najmoderniju opremu koja mu je dostupna –  papir, olovku, kredu i tablu. Zbog toga prijavljivanje 30+ dece na Gugl učionicu zahteva prisustvo dva full-stack web developera, Bila Gejtsa i Marka Cukeberga. U našem odeljenju, prijavljivanje je trajalo danima – nastavnici su sami sebe izbacivali, zaključavali, zaboravljali šifre, roditelji su slali pogrešne mejlove, gubili šifre, a poseban problem predstavljala je činjenica da za Gugl učionicu moraš imati Gugl mejl – ovo se nije dalo objasniti roditeljima, a ni nekim nastavnicima (do dana današnjeg jedna nastavnica nije naučila da koristi Gugl učionicu). Bilo je potrebno nekoliko nedelja da svi, osim pomenute nastavnice, uspešno uđu u Gugl učionicu. Sve se to odigralo na Viber grupi uz stotine poruka sa istim pitanjima – a gde da ukucam, šta da ukucam, kako da ukucam? I onda kažemo bolji smo od naše dece. Jesmo, ali zamalo.

Misliš neće više, ono malo sutra

Pre nekoliko godina, jednog ponedeljka, u sred jula, kada je raspust uveliko bio u toku, doživela sam apsolutni vrhunac mameće grupe. Jednoj mami je toga dana palo na pamet da u Viber grupu pošalje sliku sa odmora – ona i njeno dete na plaži u uz prigodnu poruku – mi se lepo provodimo, škola nam je samo u mislima, pozdrav iz Buljarica/Čanja/Sutomora (ne sećam se tačnog mesta). Gledala sam u tu sliku sedeći u svojoj maloj kancelariji na plus 40 i prosto nisam mogla da verujem da jedna odrasla žena šalje svoju sliku i sliku svog maloletnog deteta u kupaćem kostimu nekim tamo ljudima. Jesmo “školski”, ali koliko se zapravo poznajemo? Očigledno sam ja nakrivo nasađena i slanje slika je sasvim prihvatljivo ponašanje, jer su ostali ovo shvatili kao poziv i na inicijalnu poruku odgovorili svojim slikama sa letovanja – deca na plaži, deca u moru, deca jedu lubenice, deca jedu sladoled, deca u akva parku, deca šetaju egzotičnim destinacijama… Posle izvesnog vremena, počelo je takmičenje – ko je bolje/jače/skuplje proveo letovanje, ko ima bolje slike, ko se slikao sa tigrom ili lavom, ko je išao preko okeana, ko ima rođake u Americi…  Tog dana su poslali (ne preterujem) stotine slika sa letovanja dok sam ja u svojoj maloj kancelariji čukala po kompu. Vrhunac je nastupio istog popodneva, kada je jedan tata, u nadi da će sve pobediti, poslao sliku sa skijanja, gde njegovo dete stoji pored table tako da se vidi da je ta tabla u Švajcarskoj.  Ispod slike je napisao “Da se podsetimo i zimskog raspusta”. Tada sam kliknula na “Obriši i izađi iz grupe”. Ne može živ čovek baš sve da podnese.

Ja u Viber grupi

Naravno da sam se prvog septembra vratila u Viber grupu koju sam napustila nakon što sam pogledala te (traumatične) fotografije ne samo dece, već i roditelja u kupaćim kostimima (kombinaciju pivskih stomaka i spido kupaćih kostima neću opisivati, mnogo je). Nastavila sam da u mamećim grupama uglavnom ćutim i posmatram, ali desi se da ponekad izgubim živce i pokušam da napravim od mameće Viber grupe civilizovano mesto. Nekada i razredna pokuša, ali nikada joj ne uspe. Sigurna sam da je njoj najteže, ona sa svojom mizernom prosvetarskom platom, osim dece, trpi i stotine naših besmislenih poruka, od toga bi svako normalan poludeo. 

Na kraju, umesto odjave, pokušaću da svedem suštinu mameće Viber grupe na jedan događaj koji savršeno oslikava ludilo 60 roditelja na jednom mestu.

Nakon ne znam koje “Hvala” poruke, izgubila sam živce i napisala:

Molim sve roditelje da ne odgovaraju pojedinačno sa Hvala, nego da lajkuju poruku. Hvala.

Niko nije reagovao, samo su nastavili su da pišu “Hvala”.