Komentari na vapaj jedne samohrane majke

Komentari na vapaj jedne samohrane majke

Pre par dana, tražeći sajtove o samohranom roditeljstvu (kojih uopšte nema), naletela sam na tekst iz avgusta protekle godine, gde jedna samohrana majka moli za krov nad glavom. Ukratko, žena ne može da upiše decu u vrtić da bi našla posao, ne može da nađe posao jer nije upisala decu u vrtić, nema novca za kiriju, otac se ne pojavljuje, a socijalna pomoć i dečiji dodatak nisu dovoljni da prehrani četvora usta.

Komentari na vapaj jedne samohrane majke

 

 

 

Kada sam se rastala od bivšeg muža, nije bilo načina da saznam kako društvo doživljava samohrane majke, jer je u to vreme internet bio stvar luksuza, Fejsbuk je postojao tek par godina, a portali nisu nudili mogućnost ostavljanja komentara. Zato tada nisam mogla ni da pretpostavim kakve komentare jedan tekst o samohranoj majci koja traži pomoć može da izazove.

Komentatori, odakle vam snaga?

Toksični komentari na internetu interesantna su pojava, nezavisno od teme. Očigledno je da mnogo ljudi svoje predrasude i frustracije nema gde da izbaci u stvarnom životu, a hartija (ili internet) sve trpi. Lako je skriti se iza nadimka i suditi o tuđim životima, vređati, pljuvati, a sve to iz udobnosti svog doma. Evo kako to izgleda u praksi. Ovo su stvarni komentari koji se i dalje mogu naći na internetu, nisu izmišljeni niti uređeni u Photoshop-u.

Komentar pun pameti

Komentari na vapaj jedne samohrane majke

 

 

Osobu koja ovako nešto napiše zamišljam kao kontrolora seksualnih odnosa – da može, on bi stao sa sve digitronom pored bračne postelje i počeo da sabira mesečna primanja buduće majke, pa ako se sve brojke uklope, dao joj dozvolu da nastavi sa pravljenjem dece. Otac bez pardona ne plaća alimentaciju, ali pametnom komentatoru ne padne na pamet da postavi pitanje – ej, alo, gospodine, znate li vi da imate decu koja su gladna i koja nemaju gde da žive, ne, on samohranoj majci troje dece koja moli za pomoć, postavlja retoričko pitanje, kriveći je za muku u kojoj se našla. I treba da nas ubije bela kuga. 

Ženska (ne)solidarnost

Ne verujem u onu “žena je ženi vuk”. Verujem da su neki ljudi, uključujući žene, toliko zli i nesrećni da nemaju kontrolu nad sobom i svojim postupcima. Uzmimo ovu osobu koja se predstavlja kao Žena. Nju uopšte ne interesuje patnja samohrane majke troje dece, ma kakvi, to da se izbaci odmah napolje, a ovima što saosećaju poručuje – dajte svoje pare, moje ostavite!

Komentari na vapaj jedne samohrane majke

Ona ne samo što ne bi dala dinar pomoći ugroženim roditeljima i deci, već zagleda i materice svojih koleginica, računajući koja će koliko novca pomoći dobiti za treće ili četvrto dete (računica je pogrešna, ali to je ne sprečava da izlaže svoj slučaj), nazivajući izbor žene da rodi dete “pretvaranje u matericu”. Računa i da mnogi rađaju decu samo da bi živeli na grbači države, od socijalne pomoći i dečijeg dodatka. Pa da, gospođe lepo rode decu, prime dečiji dodatak, odu kod frizera, manikira, pedikira, uplate Maldive… u nekom paralelnom univerzumu. U Srbiji sa dečijim dodatkom možeš da se slikaš, za treće dete iznosi 12.000 dinara mesečno, a socijalna pomoć, 10.000, pa da ukupno, ova majka i njeno troje dece, mesečno imaju na raspolaganju 22 hiljade dinara za sve. Evo, ne znam kako uspe da potroši toliki novac!

Evo vidi kako ja… 

Daleko najteže se nosim sa komentarima samohranih majki koje spletom srećnih životnih okolnosti nemaju egzistencionalnih problema, a iz samo njima poznatih razloga, omalovažavaju one koje imaju. Sit gladnom ne veruje, uvek bilo. 

Komentari na vapaj jedne samohrane majke

Jovanka, samohrana majka, kaže da za tužbu ne treba novac. Jovanka se očigledno sa pravnim sistemom jedini put susrela kada je na RTS1 gledala Red i zakon, gde policijska stanica izgleda kao hotel, advokati vole da rade besplatno, sudija uvek presudi u korist slabijeg, a na kraju se svi onako značajno, pobedniči gledaju, srećni što su deo tog savršenog sistema. U Srbiji, pak, policijska stanica izgleda kao železnička, advokati ne ustaju iz kreveta bez 200 evra, a sistem funkcioniše po principu, jači tlači. Jovanka još kaže da majka troje dece bez posla i alimentacije nije u začaranom krugu, jer eto, za razliku od ove neuspešne samohrane majke, Jovanka svojoj deci može sve da obezbedi jer radi dva posla, potpuno mašeći suštinu, možda u cilju da se pohvali javno na internetu, gde svi mogu da vide.

Komentari na vapaj jedne samohrane majke

Druga samohrana majka ide dotle da ne veruje da decu neće da prime u vrtić. Sad, da smo Norveška i da je pitanje vrtića rešeno, možda bih i ja isto pomislila. Ali pošto znam gde živim, a tu gde živim, mesto u vrtiću čeka se mesecima – prvo se preko veze i koverte upišu sva deca iz dobrostojećih porodica, za one manje stojeće, ako ima mesta, ima, ako nema, više sreće drugi put. Naravno, postoje subvencije za privatne vrtiće, ali niko vam ne kaže da ćete morati sami da platite paprenu mesečnu cenu privatnog vrtića, a tek onda da dobijete subvenciju. U Beogradu boravak deteta u privatnom vrtiću košta 300e na mesečnom nivou (totalno se uklapa u onih 22.000 dinara socijalne pomoći s početka priče). 

Legenda o samohranom ocu

Komentari na vapaj jedne samohrane majke

U svakoj priči o samohranim majkama, mora se pomenuti i neki samohrani otac i kako on uspeva bez ičije pomoći, a eto, majke se samo žale. Prvo moram da naglasim da nemam ništa protiv samohranih očeva, naprotiv, svesna sam da oni takođe biju svoje bitke, osim toga, nikada nisam čula da samohrani očevi govore loše o samohranim majkama, i obratno, svi smo mi u istom sosu. Problem leži u drugoj stvari – društvo percipira samohrane očeve kao heroje, smatrajući da oni rade nešto izuzetno, vredno poštovanja, skidanja kape na ulici, dok samohrana majka radi samo svoj posao majke, pa ako se požali da joj je teško ili ne daj bože da joj treba pomoć – onda ona kuka. Ne smemo zaboraviti da to što se čini da same majke više kukaju dolazi od toga što u skoro 90 odsto slučajeva deca pripadnu majci, a i dalje ne postoji regulatorno telo koje kontroliše plaćanje alimentacije (majke su te koje moraju da pokreću tužbe i igraju se uterivača dugova). Pored toga, samohrane majke, zbog svog statusa, često su izopštene od društva, neretko ih se porodica odrekne (“nemaju gde da se vrate”), prijatelji okrenu leđa, ne mogu da nađu partnera, dok je muškarac tradicionalno naslednik svega što jedna porodica ima, i dalje poželjan ženama, daleko lakše nađe partnerku, a često uživa pomoć porodice, naročito svoje majke, koja prihvata ulogu surogat majke deci. Dakle, koliko god respekta imam prema svim samohranim roditeljima, bolna činjenica je da startne pozicije nisu iste, koliko god mi voleli da mislimo da smo blizu jednakosti. Na kraju se gospodin Oki još i zapita gde je neko da pričuva decu – nema druže, ona je sama, potpuno sama, očigledno ne možeš ni da zamisliš kako to izgleda.

Kakve smo mi to žene?

Komentari na vapaj jedne samohrane majke

Jedan Đorđe pogađa otrovnom strelom u srce, pitajući se kakva je to žena koja je izabrala takvog čoveka za oca svoje dece (posle se malo izvadi pričom o državi). Pokušaću da odgovorim Đorđu u ime svih nas koje se borimo za redovno plaćanje alimentacije. Kakve smo mi to žene kad smo izabrale muškarce koji su prvo postali loši muževi, pa onda još gori očevi? Naivne i željne ljubavi. Možda glupe. Ili smo tražile najgoreg, pitale po selu/varošici/gradu, dobar dan, koji vam je najgori ovde, da ga vodimo kući da nam pravi decu.

Bonus: pitanje uvredljivo za sve žene

Komentari na vapaj jedne samohrane majke

Nekoliko čitalaca postavlja pitanje zašto ova samohrana majka ima samo 27 godina i troje dece. To su isti oni ljudi koji postavljaju pitanja ženama od 35+ zašto imaju jedno ili nijedno dete. Da li i muškarce pitaju koliko imaju godina i dece, računaju im reproduktivne kapacitete? Zamislite svoje očeve kako odgovaraju na pitanje “A što si tako mlad pravio decu” ili “Šta čekaš sa pravljenjem dece, vreme ti leti”. Kako da ne.

Nije da nema nade

Nije sve crno, moram priznati. Ima pozitivnih komentara i ljudi koji se trude da ovima objasne kako nisu u pravu, ali mene ovi komentari ne mogu da ne bole. Osećam kao da su upućeni svim samim majkama koje bismo se usudile da jednom u životu zatražimo pomoć. Boli i što kada čitam komentare o napuštenim psima, ne vidim da neko hoće da ih izbaci na ulicu, svi jedva čekaju da udome kucu, gde im je empatija kada pročitaju vest o majci sa troje dece bez krova nad glavom? I tako ja čitam komentare ispod raznih vesti o samohranim majkama, a svaka reč mi se zabija u srce kao strela. Kako je onoj kojoj su komentari direktno upućeni, samo ona zna. 

1 thought on “Komentari na vapaj jedne samohrane majke”

  1. Najjaci su mi ti komentari kako samohrane majke žive na racun drzave od decijeg dodatka i socijalne pomoci.
    3000 deciji jos 10000 socijalna i možda nesto malo preko zavisi koliko dece ima i Bog je video. Ako je jos podstanar pa kirija i racuni i do kraja meseca u dugu za racune a da jedu i obuku vazduh.
    A na temu što su birale takve i takve muzeve… Jeste, njima je svima na celu pisalo kakvi su i zena pomisli, hmmm bas je kreten, bas takav mi treba…. Ma ajde molim te.
    Ljudi su toliko puni otrova, svog nezadovoljstva i svojih problema i onda se sile po komentarima da ispucaju to svoje nezadovoljstvo a jud cea zgodnije od ove teme. Strasno kakvi smo to ljudi postali. Nigde empatije solidarnosti a o pristojnosti da i ne govorim…

Leave a Comment

Your email address will not be published.