Ja i novac koji mi pripada

Nedavno sam ponovo krenula na psihoterapiju. Nemam konkretan problem, ali imam istoriju konkretnih problema, pa kad osetim da im se približavam, prosto moram da reagujem, kako ne bih ponovo uletela u tamne delove svog ionako nebaždarenog mozga. Moj psihoterapeut je jedan izuzetno pametan čovek i stoga mi je jako brzo objasnio gde grešim – držim se za neke stvari iz prošlosti kao pijan plota i ne puštam ih. Okej, rekla sam samoj sebi, nećeš više to da radiš i krenula da sečem mentalne repove koji su ostali u mom životu. I sve to ide lepo i krasno, ali uvek ima ono ali.

Dva bivša i moje pare

Otac mog deteta mi duguje ne zna se više koliko alimentacije. Moj bivši, koji nije otac mog deteta, nakog godina zajedničkog života, ostao mi je dužan 500 evra. I to je ono što me svakodnevno muči. Sve sam ja na psihoterapiji uspela manje ili više da preguram osim ovog slučaja sa novcem. 

“Šta je to što vas toliko pogađa? Da li Vam je taj novac neophodan sada?”, pita moj doktor. “Nije, kažem, ali…”

Sedim i nešto mu objašnjavam, ali zapravo ni sama nisam sigurna šta je to što me toliko pogađa. Svakom treba novac, to stoji, ali nisam sigurna zašto besnim na pomisao na novac koji mi te dve osobe duguju, mnogo više nego na neke druge nepravde koje su mi se dešavale u životu?

Slučaj oca deteta

Otac mog deteta je čovek kog ne zanima preterano odakle ja vadim novac za postojanje naše ćerke, što donekle i mogu da razumem. Ja vučem, uvek sam vukla, on prosto zna da ja ne bih dozvolila da njoj ikada nešto fali, da ću ako treba slomiti kičmu da ona ima sve što zamisli. I zašto on onda ne bi putovao svetom, uživao u životu, gradio kuće, bavio se sobom, kad ima dežurnu mazgu koja je od prvog dana baš to – mazga, osoba koja ne zna da kaže ne, koja ne zna da zapreti, da uzme ono što joj po zakonu pripada.

Otac deteta se ženi za deset dana. Nemam ništa protiv, zapravo sam srećna što je našao nekog s kime će da provede život. Ali ono što gađa kao strelom je to da će sve na svadbi biti tirkiz-belo, jer ona voli tirkiz. Super, a je li ona pitala pre nego što je sve okitila u tirkiz, kada je izabranik njenog srca poslednji put platio alimentaciju? Da li je pitala od čega dete jede, od čega se školuje, leči, ide na vannastavne aktivnosti, da li joj je soba okrečena, ima li nove patike, gde i da li slavi rođendan, ide li na more i planinu? 

Zamišljam ih kako prave svoju tirkiz svadbu i povraća mi se. Povraća mi se od mojih pogrešnih odluka. Da, dame i gospodo, to je moj prvi suprug, otac mog deteta, čarobno, zar ne? Možda bi mi bilo lakše da slučaj broj dva nije još gori, ali avaj… 

Slučaj bivšeg dečka

Jednog dana moje dete, koje je moja mini kopija, vratilo se iz vrtića bez barbika koje je to jutro odnela sa sobom. Sve svoje lutke dala je drugaricama. Dobar deo tih drugarica su zaista bile drugarice, ali neke su bile ona užasna koristoljubiva deca koja će postati još užasniji koristoljubivi ljudi. Međutim, to moje dete, puno ljubavi prema celom svetu, nije videlo i dalo im je sve svoje barbike. E takva sam i ja.

Tako sam i ja sve dala svom bivšem. Opet sam vukla kao mazga, opet sam ja bila ta koja je nosila sve i nakon što sam ostavljena jer više nisam dovoljno zanimljiva, iz zajedničkog života izašla sam u minusu od 500 evra. Ostavljena, posramljena, mesecima sam tražila svoj novac nazad. Na kraju sam odustala ne znam ni zašto. Mislim da me je bilo sramota njegove sramote. 

Svaki put kada prođem pored zgrade u kojoj smo živeli, a to je gotovo svakodnevno, ne setim se njega, nas, uspomena, već tih 500 evra. Ne peče me što sam ostavljena kao krpa, što sam u toj vezi bila tretirana kao niže biće, što mi nije dato da imam mišljenje, što sam sputavana na sve moguće i nemoguće načine, što sam u svakoj situaciji ispala luda, ne! Mene peče 500 evra. I ne mogu da ih se otresem.

Imam li odgovor na pitanje?

I evo, sama sebi sam izložila sve ovo u nadi da će kada papir istrpi, iz mene otići makar malo besa zbog novca koji mi duguju. Ali nije tako. Obrazi su mi rumeni, srce mi lupa, mogu da zaplačem u sekundi. Hoću svoj novac jer je možda to put da vratim dostojanstvo koje mi je uzeto. Da na neki način naplatim muku koju sam doživela, da pokušam da se osećam više čovek pred muškarcima koji su me tretirali kao stvar. Hoću svoj novac jer je moj, meni pripada, njime možda želim da vratim svoj identitet koji mi je takođe oduzet u braku, a kasnije i u vezi. Možda samo želim da od ljudi kojima sam toliko dala, konačno dobijem nešto nazad.

Na kraju, mislim da želim da oni ispadnu okej ljudi i daju mi ono što mi pripada, jer time što će se poneti kako treba, i moji izbori biće manje pogrešni i konačno ću prestati da krivim sebe. 

A možda samo volim novac.