Druga žena

Kada muškarac odraste verujući u to da je slabost pokazivati emocije, da je komunikacija nešto isključivo rezervisano za žene, da se problemi guraju pod tepih i ignorišu, da je njegova dužnost da radi, a ženina da brine o kući i deci, kada ga je mama naučila da s vrata traži da jede, kao da se vraća iz osnovne škole, a ne s posla, kada mu je tata pokazao svojim beskonačnim vanbračnim aferama da majka njegove dece nije vredna ni trunke poštovanja i da je sasvim okej tražiti neke stvari van braka, onda se brak tog muškarca neminovno mora raspasti. Ali ono što mi kao društvo zaboravljamo u svemu tome je da je i takvo ponašanje, koliko god sebično bilo, izazvano raznim osećanjima na koja muškarci svakako imaju pravo, a o kojima se malo priča. 

Nisu svi baš cvećke, ali…

Jeste, umeju muškarci da budu napasti, ali to ne znači da su svi neizmerno srećni u svojim vezama i brakovima, naprotiv. To što mi, žene, više toga dajemo, ne znači automatski da je to što dajemo ono što naš partner želi i treba i da će on u tom odnosu biti srećan. Kako muškarci nisu naučeni da jasno komuniciraju i iskazuju svoje emotivno stanje, želje, htenja i potrebe, van onih fizioloških, tako se vrlo lako desi da zbog toga jedna veza ili brak krene u sunovrat i da kulminira glupošću tipa povlačenja u sebe, izbegavanja kuće, konzumiranja alkohola ili uletanja u vanbračne izlete, što dovede do neminovnog kraja.

Da se razumemo, ovakvo ponašanje ne opravdavam, daleko od toga, samo navodim kako se događaji mogu odigrati pa da na kraju dvoje više prosto ne može zajedno. Nesrećan je on, nesrećna je ona, neko prvi preseče, onaj drugi bude uvređen neko vreme, ali na kraju oboje shvate da im je rastanak doneo dugo očekivani i mir i strasti se smire.

Ima života i posle prvog braka

I šta onda bude? Onda dođu novi partneri. Drugi muž i druga žena. O drugom mužu malo toga se priča, osim da je on heroj jer je prihvatio kravu s teletom, voli dete iako nije njegovo, dakle on je u očima društva pozitivna figura bez mane.

S druge strane, žena broj dva, u društvu, ali i u svim filmovima, serijama, crtaćima, klasičnoj i modernoj literaturi, prikazana je kao najgore pokvareno đubre, naročito ako muž ima decu iz prvog braka. Od Pepeljuge pa na ovamo, Holivud (a i domaća produkcija) obožava da prikaže drugu ženu kao utegnutu sponzorušu koja se tu našla samo kao sredstvo da muž shvati kolika je svetica njegova bivša žena i da joj se pokunjeno vrati, te se time automatski brišu svi oni problemi nastali u braku davno pre pojave omražene druge žene. 

Nezaslužena mržnja

I na filmu i u životu, drugu ženu uglavnom mrze svi osim muža  – deca ne mogu da je smisle, podsmevaju joj se, ogovaraju je iza leđa, odbijaju da provode vreme s njom i ocem, posmatraju je kao niže biće koje ne ume ništa ni približno da uradi kao njihova majka, imaju osećaj da im ona uzima i poslednju nadu u pomirenje roditelja.

Muževljevi roditelji i prijatelji takođe odbijaju da prihvate novu mladu iz lojalnosti prema bivšoj snaji i prijateljici, ne razmišljajući da je nova žena takođe osoba od krvi i mesa, a ne kamen, i da će i te kako osetiti animozitet i poređenje sa svojom prethodnicom kojoj iz perspektive muževljeve strane nije ni do kolena. U ekstremnijim slučajevima, posmatraju je kao komformistu i oportunistu, koji je bacio kandže na naivnog muža u nadi da će dobiti stan/nasledstvo/status/dodaj sam.

Holivude, brate, zašto tako?

Ako pogledamo filmove o maćehama i drugim ženama, u njima nikad ne postoji mogućnost da nova žena voli svog partnera, da želi dobro njemu, njegovoj bivšoj ženi i deci, da je došla u njegov život da zajedno izgrade svoju sreću – ne, ona je tu samo kao pokazatelj lepote, dobrote i savršenosti bivše žene, koji na kraju bude zasluženo dokrajčen. Takođe, muž se prikazuje kao navina budala koja pada isključivo na lepotu i seksipilnost nove žene, ne postoji ni mogućnost da shvata da je pravio greške u prvom braku i da se u drugi upustio u nadi da će ovaj put uraditi drugačije, ne daje mu se druga šansa ni da voli ni da bude voljen, ni da prođe svoj put iskupljenja, pa makar to bilo i u drugom krugu i sa drugom ženom. Završetak ovih priča je uvek isti – on se mora vratiti na staro, bivša žena mora biti svetica, nova žena mora biti ponižena i ostavljena, a to sve posmatrače, a naročito decu, čini neizmerno srećnom.

Nekoliko stvari je ovde tragično.

Kao društvo već decenijama ovakvim narativima učimo decu da su roditelji njihovo lično vlasništvo. Oni se posmatraju kao izvor imovine, servis za čuvanje dece, nepresušni izvor pozajmica bez kamate, koji nema prava na sopstveni život, novu ljubav i slobodu. 

Imala sam prilike da vidim, ne jednom, već mnogo puta, kako odrasla deca ne dozvoljavaju jednom od roditelja da uđe u vezu sa novom osobom, smatrajući da je njihovo pravo da im to zabrane, da ih osuđuju, da im se podsmevaju što “to rade u njihovim godinama”, zahtevajući da se vrate u prvi brak, koliko god užasan on bio. Nijednog trenutka ne stanu i ne zapitaju se jesu li one slike iz detinjsva na kojima se svi zadovoljno osmehuju pravi pokazatelj bračne sreće njihovih roditelja ili su se majka i otac kao po komandi kiselo nasmejali u nadi da fotoaparat neće zabeležiti sve veći jaz koji se između njih stvara. Ne pomisle kako bi se oni osećali u toj situaciji, da li bi pristali da im roditelji kroje život i biraju partnere. Naravno da ne bi, čak bi i glasno protestvovali označavajući roditelje kao manipulativne kretene koji im se mešaju u život. 

Druga tragična stvar vezana je baš za tu drugu ženu. Zašto njoj niko ne želi da da šansu? Zašto je ona večita Maćeha, zlo biće koje je došlo da uništi porodicu, iako je porodica uništena mnogo pre njenog dolaska? Zašto se njena ljubav baca u blato i nipodaštava, a veliča propali prvi brak i odnos koji ništa nije moglo da popravi?

A zašto ja sve ovo sada pišem?

Upoznala sam novu ženu mog bivšeg muža prošle nedelje. Stajala je isprepadano ispred mene jedva uspevajući da izvije usne u osmeh i da prozbori koju reč. Većina ljudi oko mene smatra da bi trebalo da je mrzim, da bi trebalo da teram dete da je mrzi, da nije trebalo da pustim dete da prisustvuje njihovom venčanju, da ne bi trebalo da je puštam da provodi vreme s njom i slično. 

Ali ja ne razumem zašto bih to radila. Da, moj bivši muž i ja nismo uspeli i oboje smo podjednako krivi za raspad našeg braka, kao i u većini slučajeva kada je razvod u pitanju. Da, on se nije prilikom razvoda poneo previše fino prema meni, ali kakve to veze ima sa tom mladom devojkom koju je oženio? Otkako je ona u njegovom životu, u njegovom ponašanju primećujem promene na bolje, što se automatski odražava i na moje dete – jednostavno je – ako je on srećan, biće bolji otac. Možda mi malo žacne ego to što je prema novoj gospođi bolji nego što je ikada bio prema meni, ali na kraju, koga briga, ljubavi tu davno nema, a i prosto nismo bili jedno za drugo. 

Ne postoji osoba koja navija za njih više od mene, želim da on njoj bude sve što nije bio meni i da sa njom nađe to što sa mnom nije mogao, da budu najsrećniji par na svetu, da se ona i moja ćerka slažu super i da ne bude apsolutno nikakvih problema u njihovom životu jer svi mi imamo pravo na drugu šansu.

Osim toga, možda ću i ja nekome biti druga žena, a zlatno pravilo morala glasi – čini drugima što želiš sebi.