Kako sam postala luda gospođa koja viče

Znate one lude gospođe što pravo s vrata u Domu zdravlja urlaju na sestre, doktore, slučajne prolaznike? Sa stisnutom vilicom, iskolačenih očiju, zamagljenog pogleda, nezainteresovane za mišljenje okoline? Baš takva luda gospođa sam ja. Prvo ću vam reći da se luda gospođa ne rađa, luda gospođa se postaje. Kako, pitate me? Kako od jedne savršeno fine žene iz fine porodice, vaspitane da poštuje lekare i medicinsko osoblje, postane aždaja koja bljuje vatru i pogledom ubija sve što se ispred nje nađe? Lako!

Zakon jačeg

Prvo, svakoj majci se može desiti da postane Luda Gospođa Koja Viče, ali je veća verovatnoća da će se tako nešto desiti samohranoj majci, a evo i zašto. Naš narod je davno prestao da reaguje na finu reč, osmeh, dobar dan, molim, hvala, izvinite. Za “Izvinite, da li biste možda mogli…” u Domu zdravlja Zvezdara možete dobiti samo urlik medicinske sestre propraćen lupanjem vrata i konstataciju da ih ne plaćaju dovoljno za ono što trpe. Ali, ako pored vas stoji namračena osoba muškog pola malo jače konstitucije, odjednom sve može. Što manje priča i više je “naoblačen”, to bolje, deluje kao magija na medicinsko osoblje. Žene za ovu ulogu najčešće koriste muža, em ionako ne zna ni ko je detetu izabrani lekar ni šta treba da radi, pa mu ova uloga odlično paše, ali single mame pošto nemaju muža, prepuštene su same sebi. Neko od članova porodice može uskočiti u ulogu Namračene Muške Osobe Koja Ćuti, ali ako kao ja, single mama ima samo sestre i tetke, lako će doći u situaciju da nema drugog izbora do da postane Luda Gospođa Koja Viče.

Početak problema

Pre sedam godina bila sam obična, normalna žena koja ne viče u Domu zdravlja. Moj preobražaj desio se kada sam jednog dana odvela ćerku kod lekara jer je kašljala već nekoliko dana, svakim danom sve gore i gore. Verovatno mi je u malom mozgu bilo da sam ja poreski obveznik koji pošteno plaća svoje doprinose, koji se onda prenose i na moje maloletno dete čiji sam zakonski staratelj, pa mogu očekivati adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Jok. Sve do tada, naša doktorka bila je jedna fina starija žena, od onih što reaguju na lepu reč, ne na namračenu osobu muškog pola, pa mi ni na kraj pameti nije bilo da mi se ovako nešto može dogoditi. 

Dan prvi:

-Dobar dan, dobar dan, podignite joj majicu, udahni jako, izdahni jako, kašlji, zini, jače, jače zini… 

GOSPOĐO! VI STE DOVELI ZDRAVO DETE! OVO DETE JE ZDRAVO, NJEMU NIŠTA NE FALI. ONA ĆE SAD POKUPITI NEKU BAKTERIJU OVDE, OVO JE SAMO VIRUSČIĆ, UMESTO DA STE DETE DRŽALI LEPO KUĆI ONO BI SE OPORAVILO I NIŠTA MU NE BI BILO. JAO, VI MLADE MAJKE, SAMO DIŽETE PANIKU, SAD KAD VAM SE DETE STVARNO RAZBOLI, TO ĆE BITI VAŠA KRIVICA!

-Ali…ona ima temperaturu skoro 39, kašlje bez prestanka.

-PA NARAVNO DA KAŠLJE, GOSPODE BOŽE, KAD IDE U KOLEKTIV. SVA DECA KOJA IDU U KOLEKTIV KAŠLJU, TO SU, GOSPOĐO NORMALNE STVARI. IDITE KUĆI I NE DIŽITE PANIKU BEZ RAZLOGA.

Noć. Temperatura raste, kašalj sve gori.

Dan drugi:

-DOBRO, ŠTA VAM JUČE NIJE BILO JASNO?

-Doktorka, dete se skoro celu noć gušilo od kašlja, temperatura skočila na 40…

-GUŠILO SE DETE, JAO MOLIM VAS, POGLEDAJTE KAKO JE DETE NASMEJANO, VEDRO, RASPOLOŽENO, OVO NIJE BOLESNO DETE, VALJDA JA ZNAM, MOLIM VAS, VODITE TO DETE KUĆI.

Neko bi već u ovom trenutku postao Luda Gospođa Koja Viče. Na moju veliku žalost, roditelji su me izuzetno lepo vaspitali. Toliko lepo, da je poslušam i vratim se kući sa svojim bolesnim detetom i dalje misleći da doktorka nikada ne bi pustila zaista bolesno dete bez ikakve terapije. Noć još gora od prethodne, moja mala osoba se guši, a ja nemoćna.

Dan treći:

Počinje da mlati rukama:

-PA DOBRO, ŠTA SAM JA JUČE REKLA, DOKLE ĆETE VI TROŠITI MOJE VREME???

-HOĆU UPUT ZA PULMOLOGA – konačno progovaram njenim tonom.

Smeje mi se u lice.

-NIJE VALJDA, UPUT HOĆETE, SAD STE I MEDICINU STUDIRALI, DOBRO, ‘AJDE, DAĆU UPUT PA IDITE NEKOM DRUGOM TROŠITE VREME. KAD STE TOLIKO PAMETNI, ZA KOJU USTANOVU HOĆETE UPUT? ZA DRAGIŠU? IMAMO MI NAŠU ZVEZDARU, ŠTA ĆETE NA DRAGIŠI, ALI AKO VEĆ INSISTIRATE I IMATE VIŠKA SLOBODNOG VREMENA…

Ne prestaje da se smeje. Njoj sam ja smešna. Smešan joj je moj strah i očaj, smešno joj je moje dete sa temperaturom i gušenjem. 

Da li je sve u mojoj glavi?

Kada se čovek uhvati u koštac sa siledžijom, što ova doktorka jeste, jedan od problema koji se može javiti jeste i pomisao da je siledžija u pravu, pa sam tako ja sela u taksi sa svojim teško dobijenim uputom pitajući se da li sam ja luda? Da li sam ja ona majka koja paniči oko svake gluposti, zamišlja najgore u najnormalnijim situacijama? Možda je njena bolest stvarno u mojoj glavi, možda mi je dete stvarno zdravo, možda će mi se i na pulmologiji smejati.  

Dijagnoza

“Vaša ćerka ima upalu pluća”, govori mi fina doktorka, normalnim tonom, ne dere se na mene, ne kritikuje me, ne posramljuje me. Dalje se ne sećam šta je bilo, samo se sećam neopisivog straha, zatim besa. Besa kakav se rečima ne može opisati. Bila sam besna pre svega na sebe. Ja sam ta koja je verovala sistemu, ja sam ta koja je poslušala doktorku i ugrozila život svom detetu, ja sam ta koja je ignorisala svoj unutrašnji osećaj i predala život svog deteta u ruke osobi kojoj bi automatski trebalo da verujem jer joj piše dr na vratima. Jer smo mi verovali našim lekarima pre 30 godina. 

Ja sam Luda Žena Koja Viče

Posle ovog događaja nikada se više nije desilo da uđem u Dom zdravlja nasmejana, kažem sestrama na prijemu, dobar dan, kako ste, da, ima temperaturu, da, vidim da je gužva, nema problema sačekaćemo, da, malo nam je princeza bolesna. Posle ovog događaja, ja sam ona luda žena koja viče s vrata. Vičem na sestre, na doktore, na svakog ko pomisli da mom detetu ne pruži adekvatnu zdravstvenu zaštitu. I znate li šta je tragično? Svi su divni prema meni, predivni! Moju ćerku pregledaju detaljnije, meni sve objašnjavaju kao da sam im koleginica, pitaju me da li mi nešto treba, ja sam zvezda Doma zdravlja. Sigurna sam da čim me vide pomisle, daj da ovu ludaču skinemo s dnevnog reda, vidiš da nije normalna. Iskreno, baš me briga šta misle, moje dete je zbog te ludače zbrinuto.

Nazaštićene i same

Kasnije mi je prijatelj, psihijatar, objasnio da deo zdravstvenih radnika ima u sebi dozu sadizma i kada osete da su u poziciji moći, a pacijenti sami i nezaštićeni, taj sadizam izađe na površinu. A ko je nezaštićeniji od samih majki sa bolesnim detetom? Prepuštene smo sistemu na milost i nemilost, a svaka poseta šalteru Domu zdravlja je lutrija – hoćemo li zapasti baš tom sadisti koji će da uživa da nas maltretira kada nam je najteže ili nekom finom, brižnom doktoru, mada mi se čini, da je ovih drugih sve manje kako godine prolaze. Zato, kada naredni put budete videli ludu ženu koja viče, znajte da je ona nekada bila kao i vi, ali ju je sistem slomio i pretvorio u aždaju koja je danas.

*Želim da naglasim da Dom zdravlja Zvezdara ne može da se poredi sa bilo kojom beogradskom bolnicom. U bolnicama sam sretala najdivnije sestre i lekare, požrtvovane, nasmejane, spremne da pomognu u svim situacijama. Ova kritika odnosi se isključivo na Dom zdravlja.