Stvarno ne volim biologiju. Ono, baš ne volim. Mislila sam da sam sa njom završila pre više od dve decenije kada sam pred tablom deklamovala nervni sistem čoveka bez trunke razumevanja. Ali avaj! Biologija se ponovo vratila u moj život na velika vrata. Moja ćerka je dobila jedinicu iz biologije. Okej. Onda je pokušala da popravi tu jedinicu, pa pošto nije uspela, dobila je još jednu jedinicu. Okej. Kažem joj, ne brini, jednako sam netaletnovana da zapamtim, a potom reprodukujem detalje života i priključenija pantljičara, bakterija, gljiva i ostalih živuljki, sad ćemo mi to zajedno. Otvorila sam biologiju za šesti razred osnovne škole misleći da je nakon 30 godina malo…

Kada je tvorac Vibera seo i napravio ovaj svakako fenomenalan izum, sigurno nije mogao da zamisli da će nuspojava njegovog tehnološkog čuda biti mameća Viber grupa. Ko je bio član ovakve grupe, ni pakao mu neće teško pasti, ko nije, ne može ni da zamisli kakve se sve zgode i nezgode tu zbivaju. Mameća viber grupa mogla bi se opisati narodnom umotovorinom – ako uđeš, kajaćeš se, ako ne uđeš, kajaćeš se. Ako nisi u Viber grupi, nisi u tokovima – ne znaš kada je pismeni zadatak iz srpskog, prečas iz francuskog, nadoknada iz matematike, ko je s kim u grupi za školski projekat, koje pesme iz pretkosovskog ciklusa moraju…

Moja ćerka je peti razred osnovne i drugi razred baletske (državne) škole. To znači da sam u svom životu bila prisutna na skoro 30 roditeljskih sastanaka i koliko god razmišljala, ne mogu da pronađem dobar ekvivalent mučenju koji roditeljski sastanak predstavlja, naročito u životu jedne single mum. Vidite, roditeljski sastanak nema veze sa decom, iako bi apsolutno trebalo da ima, ne, roditeljski sastanak je mesto gde se roditelji dele u tabore – obrazovani i neobrazovani, bogati i siromašni, introvertni i ekstrovertni, dobri sa razrednom i razredna ih ne podnosi, politički podobni i politički nepodobni… I tako u beskraj. Sat i po užasa, a nije horor film Prva karakteristika roditeljskog sastanka…