Bol neispunjenog obećanja

Bol neispunjenog obećanja

“Zašto si sama? Tako lepa, uspešna, jaka žena kao ti, ne bi trebalo da bude sama. Trebalo bi da nađeš jednako jakog i uspešnog muškarca, koji će da ti bude stub. Da te voli i da ti ulepša život.”

Čujem ovo pitanje makar jednom nedeljno i ne znam kako bih odgovorila na njega. Obično kažem, ma… čekam da se Tom Hardi razvede, ha, ha. Kako je sve lepo kad se okrene na šalu. 

Da zaista hoću da odgovorim, ne znam odakle bih počela. Valjda od početka. Mislim (mada ne moram da budem u pravu), da je početak priče o ljubavi nakon razvoda za sve majke na neki način sličan, jer se svi horori o zombi apokalipsi, sve scene strave iz Hičkokovih klasika, sve što je Stiven King ikada napisao, ne mogu porediti sa hororom razvoda u koje je upleteno maloletno dete. Kako i dalje živimo u ekstremnom patrijarhatu, rečenica koja je gora od svake utvare koja kuca na prozor u po noći je “Uzeću ti dete”. Iako taj momenat u kome se cela utroba okreće, ruke trnu, a čelo obliva hladan znoj, nije tema ovog teksta, on je zapravo momenat u kom samohrana majka rešava da svoj ljubavni život zaboravi na neko vreme. Tačnije, dok njen bivši suprug ne nađe nekoga koga će javno izvesti u narod ili dok iz nekog drugog razloga ne odustane od “uzimanja” deteta. Jer, ako samohrana majka ima nekoga sa kime će podeliti život posle braka, ona je, normalno, drolja, samim tim, dete da joj se uzme! 

Samoća je dugo trajala

I tako, mi, samohrane majke ostajemo same dok ne osetimo da je bivši muž zaista nastavio dalje, da se neće služiti prljavim trikovima da nam “uzme dete” (mnoge iz mog okruženja čekaju godinama da se ovo desu i još nisu dočekale). A kada dođe trenutak da ponovo volimo, radimo to sa oprezom jer, osim što nam je jedno životno razočarenje više nego dovoljno, društvo nas već osuđuje zbog raznih grešaka – od izbora supružnika (što nisi bolje gledala s kime praviš decu), preko razvoda (ljudi su danas mnogo sebični, odmah se razvode), pa čak i do pukog preživljavanja (ne znam kako ti nije žao toliko da radiš, a dete ti po ceo dan u vrtiću/školi). Zato taj neko ko dođe u naš život (ako uopšte dođe), mora da ispuni mnogo uslova. Na prvom mestu taj neko mora da shvati da će uvek biti broj dva u životu samohrane majke, što znači da je najbolje ako bi i taj neko bio i otac. Onda, sve ono ostalo. Da ima slične interesovanja, da sluša dobru muziku, da mu muzika znači, da je pročitao koju knjigu u životu, da je posvećen svom poslu, da ima interesovanja izvan gledanja TV-a i ispijanja piva sa ortacima u lokalnoj birtiji… 

Nemoguće! On postoji!

Niodakle, desi se ono što najmanje očekujem. Taj neko se pojavi. Dođe baš onakav kakvog sam ga zamišljala. Ponudi mi ljubav i ja mislim da će sav bol da nestane. Da će rane da se zacele. Lebdim po prljavim beogradskim ulicama kao da je život mjuzikl. Čekam da hor iza mene zapeva “I’m walking on sunshine” dok veselo zaobilazim pseća govna na trotoarima. Smešim se na poslu.  Ne može da me iznervira čak ni kancelarijska alapača, na sve mu odgovaram ljubazno. Bolja sam sestra, ćerka, majka. Da, bolja sam majka, jer sam voljena. Postoji neko ko mene voli. Ko se smeška kad pomisli na mene, ko čeka moju poruku, ko gleda kada ću da naiđem iza ugla, ko brine hoću li bezbedno stići kući. Zagrli me i sve brige nestanu. Život je lep. 

Ljubav je samo reč i ništa više

Neko je rekao (volela bih da znam ko, jer je ovo živa istina), da kada upoznajemo nekoga, ne upoznajemo njega, stvarnog njega, već njegovog predstavnika. Kako vreme prolazi, tako predstavnik postepeno nestaje, a pojavljuje se prava osoba. Ali tada je već kasno. Ne postoji skener koji će otkriti šta zapravo stoji iza nečijih namera. Da je ljubav samo reč, kao što kaže Čola, da se obećanja daju tek onako, kako peva Tifa, da sve to što misli strana koja iskreno voli, zapravo nije tako. Da život nije bajka. Ili ako jeste, onda je tužna bajka:

Bila jednom jedna single mama. Volela je svoje dete najviše na svetu i dala sve od sebe da za njega i sebe napravi savršen, mali, običan život. U tome je i uspela, ali, nažalost bila je usamljena. Onda je jednoga dana, šetajući gradom, naišla na single tatu. I on je bio usamljen, pa joj je obećao da će deliti život, decu, snove, biti zajedno i u dobru i u zlu, u sreći i bolu, zdravlju i bolesti. I single mama je poverovala. Glupača.

I onda je single mama ponovo podigla zidove, zaključala se u svoju samoću. Zavarala je sebe da joj ljubav nije potrebna, da ljubav samo unosi nemir, haos i ludilo u njen ionako jedva sastavljeni život. Da joj ne treba niko i ništa osim sreće i zdravlja njenog deteta. Da je njeno prošlo. Da ne sme više uplitati dete u svoje ljubavne budalaštine. Da je sramota što je uopšte dovela nekoga u detetov život. Boli je izgubljena ljubav, boli do koske, ali je više boli to što je njeno dete svedok još jednog njenog neuspeha. Ne sme da se pogleda u ogledalo od tog srama. Srami se zbog sebe, zbog deteta, zbog skrivenih podsmeha, zbog komentara “znali smo da nije za tebe, znali smo da nećete uspeti, znali smo da je on takav, znali smo…” , svi su znali, samo ona nije znala. Da li je moguće da je još jednom poverovala u ljubav, kad zna da ljubav ne postoji, da može da bude sve što taj neko zahteva i opet da na kraju ne bude voljena?

Zašto si sama?

Tako lepa, uspešna, jaka žena kao ti, ne bi trebalo da bude sama. Trebalo bi da nađeš jednako jakog i uspešnog muškarca, koji će da ti bude stub. Da te voli i da ti ulepša život.” 

Čekam da se Tom Hardi razvede.

 

 

1 thought on “Bol neispunjenog obećanja”

  1. Od sveg srca ti želim da te ljubav ipak pronađe..
    Jako je tužno kada nas život ubedi da ljubavi nema i da je naše prošlo, a ima ljudi na ovom svetu koji žive neke druge realnosti.
    Podrška za još sjajnih tekstova..
    Ne bih se ovom prilikom fokusirala na ljude koji guraju nos gde ne treba-da ne kvarimo

Leave a Comment

Your email address will not be published.