A gde je bila majka?

Protekle nedelje, uhapšena je dadilja koja je drogirala petomesečnu bebu bensedinom, a stanovnici naše države skočili su kao jedan, da u glas postave, po njima jedino relevantno pitanje u ovom slučaju: GDE JE BILA MAJKA???

Gde je bila ta nemajka, sram je bilo, kada je ostavila svoje tek rođeno dete nekoj tamo ženi koju je našla preko interneta, koju nikada ranije nije videla, sram je bilo, još jednom, gde je to ona mogla da bude pita se naš dušebrižnički narod. Gde je bila, ako ne pored svog deteta, jer, poznato je da majka NE SME da se mrdne od deteta prvih 40 godina, 45 u slučaju da je muško.

Smeju li majke imati svoje potrebe?

Zamislite, majka je ljudsko biće, sa potrebama ljudskog bića, te se istoj može desiti da joj je potrebna pomoć lekara opšte prakse, ginekologa, oftalmologa, stomatologa, psihologa, psihijatra. Razumem zašto bi neko pomislio da prosečna srpska majka ima pogon na struju i Android operativni sistem umesto unutrašnjih organa – vaspitavani smo da u to verujemo. Da verujemo da majkama nije potrebno osam sati sna, da ih ništa ne boli, da im baš prija da dirinče osam sati na poslu, osam sati kod kuće, da je trtica koja ostane iza ukućana baš najukusniji deo pileta, da je vikend proveden jašući peglu i usisivač baš po njihovoj meri, da baš svaki minut žele da provode vodeći računa o svom potomstvu. 

Zamislite, u našoj zemlji, nemaju sve porodilje luksuz da ne rade. Samo one koje rade 18+ meseci kod jednog poslodavca imaju mogućnost da godinu dana primaju punu naknadu. One koje rade 17 i  po meseci, nemaju. One koje su preduzetnice, pripravnice, takođe nemaju. Moraju da rade, ne pita ih niko ni gde će ni šta će sa tek rođenim detetom. 

Zamislite, postoje agencije koje obezbeđuju usluge čuvanja dece. Da li ovakve agencije moraju kontrolisati ljude koje šalju u tuđe kuće, da li moraju pratiti zakone i snositi odgovornost? Ako odvedete dete u vrtić, tamo ga takođe čuvaju neke nepoznate žene, provode čitav dan s njim. Vi ga dovedete kući i vidite da nešto nije u redu. Ispostavi se da je dete drogirano. Ko je kriv, majka, vrtić ili osoba koja je drogirala dete? Da li majka treba da se igra prvatnog detektiva i uhodi svaku vaspitačicu ponaosob? Neko će reći, nije to isto, državni vrtići sprovode rigorozne provere i ne zapošljavaju svakoga, a ja ću vam reći, kao neko ko je radio u državnim školama, psihotestovi za zapošljavanje su iz 1952. godine i rešenja se lako mogu naći na internetu. U prevodu, svaka budala može da ih prođe i radi sa maloletnom decom.

Pita li neko, a gde je otac?

Zamislite, deca imaju i oca. Jeste to teško zamisliti u našem, jezivom, mentalitetu. Niko ne pita gde je bio otac, jer je za oca normalno da ne bude tu, da ide na posao, da posle posla “završava nešto po gradu”, nakon toga mora se odmoriti, popiti pivce sa društvom, izaći malo za svoju dušu, odgledati film, dremati na kauču. Ne samo da se ovakvo ponašanje ne osuđuje, ono se i ohrabruje, dok se od majki očekuje da ostanu zatočene u četiri zida barem dve godine, a kada deca porastu, opet moraju biti dostupne deci 24 sata dnevno. Ako nešto krene naopako, opet su samo majke krive. Nebitno je da li su deca mala ili velika, još zaista deca ili odrasli ljudi, u našem društvu, čak i očevi, koji bi trebalo da snose 50% odgovornosti za odgoj deteta, smatraju da su samo majke krive za problematično ponašanje deteta. Šta onda očekivati od ostatka sveta? 

Zamislite, čak i kada je otac tu, nismo svi te sreće da možemo da budemo sa svojom decom tako kako su dušebrižnici zamislili. Kada je moja ćerka imala 6 meseci, ja sam morala na operaciju. Kada je imala 11 meseci, ja sam morala na još jednu operaciju. Morala sam, nije me niko pitao hoću li. I pošto sam nakon druge operacije skoro godinu dana bila nepokretna, morala sam da imam pomoć – dadilju. Ne znam koliko ih je prošlo za to vreme kroz moju kuću, nijednu nisam poznavala, a morala sam da im verujem. Da je neka od njih drogirala moje dete, da li bih ja, nepokretna i bolesna, bila kriva?

Gde je baka?

Zamislite, neki od nas nemaju baka servis (deka servis inače ne postoji na našem podneblju, baš kao što se ni u ovom slučaju otac ne poziva na odgovornost). Moja majka i majke mojih prijateljica rade, svakodnevno, puno radno vreme, jer, kao što su i porodilje rebnuli teškim zakonima, tako su i našim majkama podigli starosne granice za odlazak u penziju. Ipak, nakon osam sati dirinčenja u strahu da će pred penziju biti otpuštene, naše majke dolaze da nam malo pomognu. Baka servis ima i drugih problema. Na primer, moja svekrva je pokojna, umrla je mnogo pre nego što sam ostala u drugom stanju, pa nikada nije ni mogla da pomogne. U krajnjem slučaju, nisu naše majke dužne da starost provode čuvajući našu decu, iako su njihove čuvale nas, jednostavno, vremena su se promenila, i bake imaju svoje živote, a na nama je da se snađemo – porodiljsko, jasle ili dadilja, svako po svojim mogućnostima.

Zamislite i da se ništa od gore navedenog ne odnosi na majku iz priče. Da je angažovala dadilju jer je htela da prošeta sama sa sobom, da ode kod frizera, popije kafu sa drugaricom, ode u bioskop, pročita poglavlje knjige na Kalemegdanu, gleda izloge u Knezu ili bira sir na Bajloniju. Zašto se potreba da se brine o sebi toliko osuđuje? Zašto je majka nemajka ako detetu nije dostupna 24, već 22 sata, a ona preostala 2 posveti sebi, na način na koji ona to smatra adekvatnim? Zašto odmah dušebrižnici skoče i napadnu rečima da ako nisi spremna na dve godine kućne robije sa bebom, nije ni trebalo da imaš dete?

Možda da proba da pomogne umesto da pljune?

Na kraju, zamislite da dušebrižnici koji pljuju majku, koja je prošla, i verovatno još uvek prolazi kroz pakao, jer je pukom srećom njeno dete ostalo živo i bez posledica, tu energiju iskoriste da joj pomognu. Kada treba da se pljune, svi stanu u red, a kada su se usvajali zakoni o porodiljskom i trudničkom bolovanju, kada su preduzetnice ostavljene bez ikakve naknade, još i u obavezi da zaposle drugu osobu da im vodi firmu dok su one na bolovanju (!), kada su našim majkama produžili starosnu granicu za odlazak u penziju, kada su umesto vrtića i jaslica nicali tržni centri, svi ovi koji danas pljuju su ćutali, nije bilo nikoga da stane u odbranu majki i da kaže, hej, ljudi, vidite li šta radite, pa kako će žene izdržati sve ovo, kako će gledati svoju željenu i voljenu decu, ko će im pomoći ako im država, ne samo odmaže, već ih i sapliće? Naravno da niko nije bio tu da se pobuni, jer, setimo se, majke imaju pogon na struju i Android operativni sistem umesto unutrašnjih organa, a kada se raspadnu, na njihovo mesto će doći novi, mlađi, izdržljiviji modeli.